Naslovna Putovanja Zanzibar- put u nepoznato

Zanzibar- put u nepoznato

301
0

Moja priča je utisak osobe koja je prvi put otišla na drugi kontinent i gde se suočila se sa drugačijom klimom i vremenskom zonom, bila okružena nepoznatim biljkama i životinjama, gde vladaju njoj strana vera i običaji, kada je jela neprepoznatljivu hranu i začine, gde je čak i narod druge rase. I bilo mi je fantastično!

Krenuću od početka planiranja godišnjeg odmora, tačnije letovanja – bio je početak jula. Listala sam web stranice agencija i tražila idealno grčko ostrvo za naš odmor (pod „naš“ mislim na supruga i sebe). Naravno, „naše“ planiranje je uvek „moje“ planiranje, moj se dragi uglavnom samo složi sa mojim izborom. Glavni uslov za naše putovanje je da na tom grčkom ostrvu želimo nešto i da „vidimo“, ne samo da se kupamo i nisam bila oduševljena ponudom, jer smo na većini ostrva, do kojih postoje organizovani čarter letovi, već bili. To je bila prva prekretnica – možda smo konačno „sazreli“ za individualno putovanje, toliko je divnih ostrva do kojih može da se dođe redovnim avionskim linijama ili u kombinaciji sa trajektom, nismo deca, znamo jezik, snaći ćemo se (pobogu). Poslala sam mejl agenciji Travel Boutique, jer se bave kreiranjem individualnih aranžmana, i tražila predlog za naše individualno letovanje na nekom lepom dinamičnom grčkom ostrvu sa okvirnim budžetom do 1.200 eur po osobi. Dan kasnije je stigla ponuda za Mikonos, Santorini, Naksos i Zanzibar. Zanzibar?! Koliko znam osnovnu geografiju, Zanzibar definitivno nije ostrvo u Grčkoj. Nema brige – Google zna sve: tačkica u Indijskom okeanu pored obale Tanzanije na ekvatoru. Afrika! I to ne Egipat ili Tunis, već prava pravcata Afrika! Prvi utisak je da su u agenciji pogrešili, ali pošto su su se svi predlozi hotela uklapali u naš budžet, onda je utisak prerastao u sledeće: „da li su oni normalni da me pošalju u Afriku!“.

Danima smo analizirali ponudu, tj. grčka ostrva iz ponude i sve je bilo super, samo nikako da prelomimo, uz stalno podsmevanje na „onaj Zanzibar“. Taj „Zanzibar“ je postao neka vrsta anegdote u našem društvu, ali smo polako počeli da ga „guglamo“ i pred našim očima su se rojile slike nestvarne prirode i egzotike. Kakva boja okeana! Iskreno, bilo nam je neverovatno da za novac koji smo odvojili za letovanje u Grčkoj, možemo da odemo u Afriku. Ok, hajde da vidimo, okrenula sam telefon i pozvala agenciju. Devojka mi je uz osmeh rekla „znala sam“ i počela je priprema.

Neću vas zamarati o detaljima naše komunikacije sa devojkama iz agencije, trajala je prilično dugo, jer sam imala milion pitanja: „Kako se leti?“, „Ko će tamo da nas čeka?“, „Da li je sigurno?“, „A vakcine?“, „Šta treba da se vidi?“, „Gde uopšte da idemo“, i još mnoga pitanja. Odgovore sam dobijala uz osmeh, veoma strpljivo i odmah. Svaka im čast, ja sama ne bih imala toliko nerava. Od svega najbitnije da znate je sledeće: Zanzibar je bezbedan, vakcinacija nije potrebna, kao ni lekovi protiv malarije, viza se dobija na aerodromu i košta 50 dolara po osobi, lokalni saradnik agencije na Zanzibaru će nas čekati na aerodromu i sa njim ugovaramo izlete i transfere.

Naravno da nismo mogli da se odlučimo oko smeštaja i regije gde bismo tačno išli. Apetiti su nam naprasno porasli dok smo gledali hotele (ima tako dobrih hotela!). Karte kupljene, mi se spakovali i sa ogromnom pozitivnom tremom, bez tačnog znanja šta će nas na putovanju sačekati, krenuli na put. Pre svega želim da se ponovo osvrnem na osnovu – ovo je prava Afrika, zaboravite ulickane evropske ulice i kvartove, zaboravite na uređena primorska letovališta, zaboravite na srpska sela za koja mislite da su zapuštena, Zanzibar će da vas zaprepasti i oduševi.

Prvo što te pitaju kad se vratiš sa Zanzibara

Kator, lokalni taksista i saradnik agencije, sačekao nas je na aerodromu držeći tablu u rukama na kojoj je napisano „Mrs and Mr Cvetkovic“ i prvo što nam je rekao je da mi nismo došli na Zanzibar, već na ostrvo Unguja – Zanzibar je arhipelag, a to što mi zovemo Zanzibar, to je zapravo ostrvo Unguja.

Trudila sam se maksimalno da ga saslušam i upamtim šta priča, ali realnost u kojoj sam u tom trenutku bila me je načisto poremetila, kao druga dimenzija. Čak ni Sunce nije na mestu na kom sam navikla da bude. Vazduh, mirisi – sve je drugačije. Prolazili smo kroz lokalna naselja i prenerazili smo se izgledom kuća koje su napravljene od blata, krovovi od suvog palminog lišća, većina bez prozora. Ok, setite se da smo prvi put prešli granicu Evrope i stvarno smo u tom trenutku bili neuki i ponašali se par sati kao neka evropska elita, ko da smo u Versaju rođeni.

Moja preporuka svima je da se dogovore sa lokalcima za individualne izlete, ukoliko čekate međugradski prevoz do određenih destinacija na Zanzibaru, načekaćete se. U teoriji organizovan prevoz autobusima postoji, u praksi su to kamioni sa prikolicom bez reda vožnje i stanica. I to ima svoju draž, mada smo se mi držali našeg Katora. Nije on samo transferista, već samouki vodič, neverovatno ljubazan, strpljiv i produhovljen.

More

„Kakvo je more?“ – to je pitanje koje su nam po povratku svi prvo postavili. Na razumljivom jeziku more je totalno nerealno – razgledničasto, skrinsejverno, volpejperno, fotošopirano, HDR! Mislim da boljih prideva nema. U kombinaciji sa peskom – belim da belje ne može biti i visokim kokosovim i rafia palmama činilo nam se da smo ušli u virtuelnu realnost, da je sve obmana jer takva plava boja može postojati samo kao „SGI“ u nekom filmu ili kompjuterskoj simulaciji. Ushićenje koje se javlja u telu kada smo ispred okeana je neopisivo. Onda se okrenete i vidite da ste tačno između blještavo plavog okeana i afričke džungle, oko vas se nonšalantno kreću lokalci, skupljaju školjke i morske zvezde i gledaju nas turiste sa malim podsmehom, ali dobronamernim. Njima kao da je neshvatljivo naše zaprepašćenje plažom i morem i celim ambijentom, kao i naše konstantno mazanje preparatima za sunčanje i bežanje u hlad. Na Zanzibaru su plaže javne i interakcija sa lokalnim stanovništvom daje čar boravku na plaži i podseća gde ste zapravo.

Turistički najrazvijenije obale Zanzibara su sever i istok. Na istočnoj strani su najpoznatija naselja Kiwenga, Pongwe, Paje i Uroa i tu dominira fascinantna veoma jaka plima i oseka. Probudimo se i mora nema, samo kilometri bele ravne ploče pred nama. U daljini je tanka plava linija kao podsetnik na okean. Tada kreće lov na školjke i morske zvezde koje su ostale zarobljene u pesku i to nisu ove naše mediteranske školjke, već neobičnih boja, oblika i veličine. Dok doručkujemo i popijemo limunadu, more se vratilo u svom punom sjaju. Nekada plima sa sobom donese i alge koje su veoma često i u hotelskom meniju, tako da more na istočnoj strani nikad nije iste boje, alge i morska trava imaju svoj poseban ples u toku plime i oseke, a nekad samo nestanu sa osekom. Na severnoj obali gde su naselja Nungwi i Kendwa okean je besprekorno plave boje, čist, skoro bez korala i algi, sa neprimetnom plimom i osekom. Ali sve ima svoju cenu i hoteli na severu su dvostruko skuplji od hotela na istočnoj strani. Tako da je ovaj naš aranžman pola-pola prava win-win kombinacija.

Hoteli

Hotelski resorti na Zanzibaru su u sultansko-afričkom stilu. To su kompleksi sastavljeni od bungalova, restorana, recepcije, barova, vila, vrtova, bazena. Krovovi su od trske i palminog lišća, afrički ukrasi i totemi su u harmoniji sa haremskim ornamentima i ponegde iskoči evropski šik. Zapravo čitava istorija Zanzibara se može videti u arhitekturi. Većina hotela je ušuškana u tropskoj bašti i neobični mirisi, oblici biljaka deluju hipnotišuće na čula, tačnije na čula mog supruga koji je upao u neku „zen“ fazu i nije želeo da napušta hotelske komplekse.

Izleti

Samo putovanje do destinacije izleta je avantura. Setite se, ovo je Afrika, pravila skoro da nema, pa je magistralni put i put za zaprežna vozila u isto vreme. Sa obale se ulazi u pravu džunglu, iz džungle u gusto naseljena sela, odatle se izbije na čistinu gde se vijuga poneka palma i tako u krug. Izlet koji je prosto neizbežan je Stone Town, staro gradsko jezgro grada Zanzibara, koje je pod zaštitom UNESCO-a. Arhitektura grada je miks svahili (istočnoafričke), arapske, persijske, indijske i evropske kulture. Uske ulice, bazari, džamije, spomenici, ulični prodavci, prepune tezge nama nepoznatog voća i povrća, raspaljeni roštilj na kome se peku morski plodovi umočeni u neobičnu salsu, nakit koji visi sa prozora, raznobojne marame i ešarpe, lokalni umetnici koji slikaju na tradicionalan način prstima, graja, turisti, užurbanost… Stone Town nije uštirkan grad, haos je na ulicama i svi se u tome snalaze i prolaze kroz osmeh, samo su stranci u početku unezvereni, pa nakon nekog vremena utonu u atmosferu i nauče da se cenkaju kod natrpanih tezgi.
Nakon savršene mirnoće pored okeana, grad sam doživela kao pravi atak na svoja čula i kao svaki Evropljanin van matice stiskala sam uz sebe torbu da mi je slučajno neko ne ukrade. Besmislenost toga sam shvatila nakon nekog vremena – nikog moja torba ne zanima, narod je toliko neiskvaren da je nama prepredenim Evropljanima to nejasno. Uživanje je nastupilo tek sa mojim opuštanjem „iznutra“ i odbacivanjem predrasuda – Stone Town je fenomenalan! Nije čist ni uređen, u totalnom je haosu boja, zvukova, rasa, jezika, mirisa, kulture… i time savršen. Prišli smo raspaljenim roštiljima i krenuli redom da naručujemo i momentalno prevideli naš dogovor da ćemo jesti samo u hotelu, jer je to provereno. Ukusniju hranu nismo probali, nazive smo zaboravili, ne znamo ni šta smo tačno jeli, ali je bilo preukusno i to za svega par dolara .

Prison Island ide u kombinaciji sa Stone Town i nakon što smo se slikali kod rodne kuće Fredija Merkjurija (koji je bio, ako niste znali, Parsi ili Persijanac i to odgajan u zaratustrizmu, religiji zasnovanoj na Zaratustrinom učenju), čamcem smo otišli do ovog malog ostrva koje je poznato po velikoj porodici džinovskih kornjača. Kornjače su dovedene na ostrvo slučajno sa Sejšela i sada su pod zaštitom države. Prelepe su i fascinantne – zamislite samo: „mala“ kornjača od 100 kg ispod palme žvaće lišće, u daljini se blista okean, a vama daju jedan mohito da se osvežite.
Mada kada im se približite, ne deluju baš bezazleno i usta su im prilično velika, trebalo je malo vremena da se okuražim da ih dotaknem za razliku od mog supruga koji samo što ih nije poljubio.

Sledećeg dana smo otišli na plantaže začina i u Jozani tropsku džunglu. Svi oni egzotični mirisi koje možete videti u kesicama na rafovima prodavnica mogu se naći u svom prirodnom obliku na Zanzibaru – cimet, kardamon, karanfilić, muskatni orah, kurkuma, šafran, biber, vanila… Okolo zasađenih začina su zasadi voća kao što su mango, ananas, liči, džekfrut, banane, čak i ozloglašeni durian. Tura po plantaži je pod nazivom „smell and taste“ i mogli smo da iskusimo začine kako god smo želeli, dok su nas zaposleni na plantaži uz osmeh okitili cvećem i stavili nam vence od začina na glave – osetila sam se kao seoska mlada .

Punih kesa začina, onako krunisani nastavili smo put ka Jozani šumi. Uh to je prava džungla! Lijane, paprat, gusto drveće, ne vidi se nebo i majmuni, mali crveni Colobus majmuni, autohtona vrsta koja živi u ovom ograničenom raju. Nemojte ih dirati, miroljubivi su, ali nemojte da ostavljate svoj miris na njihovom krznu, izopštiće ih iz zajednice. Nakon šetnje sa lokalnim vodičem, umorni, vratili smo se u Kiwengu na ukusnu večeru.

Poslednji dan. Kator nas je veseo i nasmejan vozio na aerodrom.
Sav oduševljen nam je pričao šta sve nismo videli i time još više solio našu ranu od napuštanja Zanzibara. Ćutali smo i gledali kroz prozor. „Ma, doći ćemo i sledeće godine, šta ti je?“ – ovim je zapravo moj muž tešio sebe. Ali ja sam znala da je to prava istina, naravno da ćemo doći ponovo. I hotel sam odabrala, i Katora sam obavestila. „Of course, Madam! Everybody always come back.“

 

Ostavite komentar

avatar