Naslovna Blog Zalazak sunca na lepom plavom Dunavu

Zalazak sunca na lepom plavom Dunavu

67
0

U Novom Sadu živim 22 godine. Od svog prvog detinjeg pogleda na Dunav sa kameničke strane, divim mu se i trudim da budem u njegovoj blizini. U osnovnoj školi smo na velikom odmoru trčali na Fruškogorac i sedeli kraj reke. Dok su dečaci igrali fudbal i pazili da im lopta ne odleti u Dunav, mi devojčice smišljale smo i pevale razne pesmice o njemu, koje smo kasnije zapisivale u svoje spomenare.

Za vreme bombardovanja, meni kao sedmogodišnjakinji bilo je predivno voziti se čamcem ili skelom do Novog Sada i nazad, Dok smo se vozili, gledala sam bojažljivo u dunavske dubine i proučavala ih. Posmatrala sam i druge čamce i brodiće, pitala se: kuda plove?

Kasnije smo se preselili u Novi Sad i sada sam posmatrala Dunav sa suprotne stane. Činio mi se jednako lep, jednako dubok i misteriozan. Opet sam pogledom pratila brodove i čamce. Vremenom ih je bilo sve više, a u meni je rasla želja da se opet provozam magičnom rekom. Ova želja mi se ostvarila posle 22 godine života u ovom gradu.

„Usidreni smo na špicu na Ribarskom ostrvu. Isplovljavamo u 19h. Plovidba traje 2 sata. ”, ugledala sam na Facebook stranici Dunavskog raftinga, uz fotografiju zalaska sunca na lepom plavom Dunavu. Pokazala sam Milji fotografiju i opis, i bez reči smo se složile da bi to bio savršen završetak njene posete Novom Sadu. Odmah smo rezervisale svoja mesta. Uzbuđenje u nama je raslo.

Do špica na Ribarcu smo odlučile da dođemo peške, kako bismo upijale julsko sunce. Stigle smo pola sata ranije, a katamaran je već bio usidren, te smo se ubrzo i smestile, zauzimajući neka od najboljih mesta. „Odavde ćete imati divan pogled” – rekla nam je ljubazna Sanja, menadžerka Dunavskog raftinga, koja se brinula za to da svi budu zadovoljni, opušteni i da svi uživaju prilikom ove vožnje.

Zaplovili smo tačno u 19h, kada nas je pozdravio naš kapetan Ćira. Gospodin Ćira nam je objasnio pravila katamarana i zamolio da ih svi poštujemo. Jedno od pravila je bilo i da uživamo – jer ćemo na sredini naše plovidbe doživeti najlepši zalazak sunca ikada, kome su se divili i ljudi sa najudaljenijih i najegzotičnijih delova sveta.

Upijali smo sunčeve zrake i pratili njihov odsjaj u mirnoj vodi, dok smo od našeg kapetana slušali zanimljive anegdote – o ostacima broda koji je potonuo nasred Dunava, o plaži Šodroš na kojoj se neprestano bore čovek i priroda, o najrazličitijim putnicima, koji su, kao i mi, ovde proveli jedno letnje veče…

Zastali smo kod Dunavske kapije – mesta sa kog svi oni koji plove nizvodno prvi put mogu videti Most Slobode i ulaz u Novi Sad. Ovde smo slušali samo mirni žubor vode i gledali sunce koje polako zalazi, menjajući boje – od jarko žute, preko svetlo i tamno naranžaste, do silno crvene… Uživali smo pomno u ovoj sunčevoj predstavi, posle koje je ono zasluženo dobilo gromoglasan aplauz. Još jedan dan se ugasio.

Ali naš kapetan je imao još nešto da nam pokaže. Katamaran se okrenuo, mahnuli smo Mačkovom sprudu i krenuli nizvodno, prolazeći pored Kameničke ade i posmatrajući Sremsku Kamenicu sa naše desne srane. Dunav je i dalje bio miran, tiho je sa nama pričao. Vozili smo se dalje uz zvuke bluza i posmatrali pomrčinu i Most Slobode.

Odjednom, most je zablistao – na njemu su se upalila svetla, koja su se ogledala u Dunavu. Svidela mi se ova harmonija Dunava i mosta u kasne sate. Prošli smo ispod mosta, zamišljajući želje…

Sledeći prizor bila je osvetljena Petrovaradinska tvrđava, koju sam posmatrala iz mnogih uglova, ali nijedan nije bio lep kao ovaj. Moćno se uzdizala iznad Dunava, pleneći svojom lepotom i snagom. Želela sam da zapamtim ovaj prizor, da ga prepričavam svima…

Prolazeći pored Štranda, ponovo smo stigli u našu luku. Dva sata je prošlo, dva sata koja u mom srcu ostaju urezana kao dva najlepša sata na Dunavu do sada, koje sam podelila sa još 25 putnika iz Srbije, Slovačke, Švedske i Francuske. Doza avanture, doza romantike, doza smeha i muzike, a najveća doza lepote – lepote pored koje živimo, a koje nismo svesni.

Da li ću se ponovo sretati sa Dunavom? Sigurno! Nadam se da ću na njemu stvoriti još mnogo dragih uspomena. A vi? Kakve su vaše uspomene sa Dunava? Da li mislite da je vreme da stvarate nove?

Tekst pripremila: Danijela Surtov

Izvor: deniputuje.wordpress.com

Ostavite komentar

avatar